Jedna majka mi je pričala kako se godinama trudila spasiti svoga sina od njegovih loših izbora. Od malih nogu mu je govorila, upozoravala, plakala, prijetila, molila, objašnjavala — i ništa.

Jedne noći, iscrpljena, sjela je na rub kreveta i rekla samo ovo: „Isuse, ja više ne mogu. Ako ga ti ne dotakneš, ja ne znam kako dalje.”

Nije to bila lijepo složena molitva. Nije bila duga. Bila je kratka, gotovo očajna.

Ali rekla mi je: „Od te noći nisam više sve nosila sama.”

Nekad je najdublja molitva upravo ona koja više ne pokušava zvučati pobožno, nego samo istinito.